Poetski kutak

90784804_3200109039999213_5672869933579501568_o

Pjesma urezana na nadgrobnoj ploči Nenada Radulovića - Neše iz "Poslednje igre leptira"

Svako od nas neku
svoju priču ima,
što u tami tišti
a puteve bira.

Samo kad je hladno,
kad umori zima,
slutimo je, tužni ,
na krilu leptira.

Svako od nas plaća
dah svoje tišine
što kroz kožu diše
u vatri nemira.

Samo kad je mokro,
i kad duga sine
svako na svom dlanu
budi svog leptira."

Ako

Radjard Kipling (1895.godina), preveo: Ivo Andrić

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: Istraj!

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

Blago tebi

Aleksa Šantić

Blago tebi, ako na svijetu

Nađeš srce, u kom vjera sjaji,

U kome se čista ljubav taji

Kao miris u rosnom cvijetu.

Ljepšeg dara od tog' dara nema, -

U toj sreći tek bi sreća bila;

Čisto srce nebeska su krila,

Što ih Gospod s blagoslovom sprema.

Blago tebi, ako vjerno bije

Na tvom srcu jedno srce drugo:

Skrsti ruke i moli se dugo

Onoj Misli, što nad tobom bdije!

Do viđenja

Sergej Jesenjin

Do viđenja, druže, do viđenja.
Čuvaju te, mili, moje grudi.
Rastanak je znak predodređenja,
Susret nam se u daljini nudi.

Do viđenja, bez stiska, bez glasa,
Ne tuguj mi spuštenih obrva.
Nije novo mrijeti prije svoga časa,
Al’ ni život nije novost prva.

Zbog svega što smo najlepše hteli

Mika Antić

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni, il beli,

ma bili putevi hladni, il vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronadješ sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

Svuda sam te tražila

Vesna Krmpotić

Svuda sam te tražila.

Osim u svom srcu.

Sve sam bila

Osim Tebe.

Potonule lađe su me vozile,

Zmajske su me spilje zatvarale,

Mutne su me vode ispijale.

Mislila sam, to je cijena za Tebe.

Nisam znala da se Ti poklanjaš onome

Tko zna da ne može platiti.

Svuda sam te tražila,

A ti si već bio nađen.

Sanjala sam da Te osvojim

Svojim stradanjem,

Da Te zaslužim dugim hodočašćem:

Nisam te htjela bez plaće i truda.

Nisam znala da se ti poklanjaš onome

Tko zna da nema takvog stradanja

Kojim će te zaslužiti.

Duet

Đorđe Balašević

Stari moj
Premalo smo se družili
Al' smo se, ono, kužili,
i istom caru verno služili.
I eto, zimski dan
k'o stvoren za tugovati.
Al' ne dam da me do’vati,
danas nikako…
Danas bolje ne...
Mi, pesnici, imamo svoje trikove,
tuga je tu za stihove
a radost je za voljene.

Stari moj,

sve smo se ređe sretali,

k'o ‘tice smo preletali

bogaze gde su drugi skretali.

Al' tako ponekad

sa mesta se ne pomakneš

a opet svima odmakneš.

Nekad ostati znači trajati.

Mi, pesnici, i nismo neke delije,

al’ katkad je najsmelije

na svome mestu stajati.

Ovaj duet zapevaću sam

Ne ide to, znam…

Al’ šta bude...

Za sanjare… Male blesane

Noći besane…

Za zaljubljene lude...

Harmonija par… I zera vibrata

Nasleđena stvar od starijeg brata.

S pola daha… Kap sevdaha… Sve na svom.

Kroz ponoć i muk…

I pazarnom vrevom...

Mine dobri duh svojim Sarajevom

kao refren kog zviždukaš Čaršijom...

Stari moj…

Gluvi nas dani napali.

I tu gde rima zafali,

još samo sveća da se zapali.

Zimski dan…

Severac tuli flautu.

I sve je u fejd autu.

Nit bih pevao, niti bih ćutao...

Kao kameo…

K’o silueta s broševa...

Dečak s gitarom s Koševa

u pesme je odlutao...

Ovaj duet zapevaću sam.

Ne ide to, znam…

Al’ šta bude...

Za sanjare… Male blesane

Noći besane…

Za zaljubljene lude...

Harmonija par…

I zera vibrata...

Nasleđena stvar od starijeg brata.

S pola daha… Kap sevdaha… Sve na svom.

Kroz ponoć i muk…

I pazarnom vrevom...

Mine dobri duh svojim Sarajevom

kao refren kog zviždukaš Čaršijom...

Protopoema

Ž.Saramago

Iz zamršenog klupka sećanja, iz tame slepih čvorova, izvlačim jednu slobodnu nit.

Lagano je oslobađam, iz straha da je ne pokidam.

Duga je to nit, zelena i plava, miriše na glib, i gipka je kao živo blato.

To je reka.

Teče mi kroz prste, sada već vlažne.

Sva njena voda mi protiče kroz raširene dlanove, i najednom više ne znam da li se te vode rađaju iz mene ili k meni teku.

Nastavljam da izvlačim, ali ne više samo sećanje, nego i svoje telo iz reke.

Po mojoj puti plivaju barke, a ja sam i barke i nebo koje ih prekriva, i visoke topole lagano klize po skliskoj površini mojih očiju.

Kroz moje vene plivaju ribe i vrludaju između dve vode kao nejasni zov sećanja.

Osećam snagu u rukama i štap koji ih produžava.

Na dno reke i mene, spušta se kao lagano i postojano kucanje srca.

Sada je nebo bliže i promenilo je boju.

Sada je zeleno i zvonko jer se sa grane na granu budi ptičji pev.

I kada se u tišaku zaustavi barka, moje golo telo blista na suncu, pod sjajem pod kojim se zari voda.

Tu se stapaju u jednu jedinu istinu zbrkana sećanja pamćenja i obris koji najednom izranja iz budućeg vremena.

Jedna ptica bez imena spušta se iz nigdine i sleće tiho na pramac barke.

A ja nepomičan, čekam da se sva voda oboji u plavo i da mi ptice sa grana kažu zašto su topole tako visoke, a njihovo lišće šumno.

Tada barka i reka poprimaju oblik čoveka i spuštam se dalje ka rumenilu rukavca okruženog oštrim sabljama šiblja.

Tamo ću na tri pedlja dubine zabiti svoj štap, do živog kamena.

Nastaće tada iskonska tišina kada se ruke s rukama spoje.

I onda ću znati sve.

Cio dan vrludaš

Vesna Krmpotić

Cio dan vrludaš i krivudaš,

a kad padne mrak,

ulijećeš u Moje širom raskriljene ruke.

Zbog čega si, reci Mi, tako sigurna,

da ću te čekati vazda raširenih ruku?

Da li zato što ti nikada nisam ništa zajamčio

osim ljubavi?

Da li zato što tebe na kraju dana napušta sve

osim ljubavi?

No zbog toga tvojega pouzdanja u Mene,

Ja ne mogu drukčije no širom se otvoriti,

kad te vidim gdje uvečer hitaš kući

s mrakom za petama.

Kada kreneš

Bane Opačić

Biraj mi opet onu našu staru pesmu,

svet da polomim,

da bogda te od mene neko luđe zavoli.

Biraj mi meki krevet što nas sanja

na sred zvezda dozrelih,

Da bogda te ova moja tuga nikad ne zaboli.

Kada kreneš sakrij mi sve,

mesec za breg, u mrak sve drumove...

Sakrij sve, da ti trag ne nađem.

Kada kreneš ne plači,

onaj osmeh okači,

da te najlepšu

pesmom pozdravim...

Kada kreneš čuće bol,

vetar sviraće taj mol,

nek' pukne svet u času tom..

I ja nestaću za tobom...

Neko bi zvezde skinuo

Nikola Čuturilo

(Sva ta ravnica - Ogi Radivojević)

Ako ove noći odem ja

tragom nekih starih nemira,

negde da se smirim,

u sebe da zavirim,

od sveta da se sakrijem...

Ako noćas krene sve po zlu,

ako nadjes praznu postelju,

ti ćeš da razumeš,

samo ti to umeš,

kao toliko puta pre.

Tvoje srce znaće da nadje staze kraće

do mene znaš sve puteve.

Neko bi zvezde skinuo

i nebo bi dodirnuo

da pored sebe ima to što imam ja,

nekom bi zora svanula.

Čime te jos zaslužujem?

Ja samo s' tugom drugujem.

I dok za stare rane tražim istinu,

ti ne daš da me uzme zlo.

Neko bi zvezde skinuo...

Ko me laže, ko mi pravo govori?

Ko me čuva, ko bi da me obori?

Proklet salaš i sa njim ravnica sva,

ako sa tobom nisam ja...

Ako ove noći odem ja

tragom nekoh starih nemira

ti ćeš da razumeš,

samo ti to umeš,

kao toliko puta pre.

Tvoje srce znaće da nadje staze kraće

do mene znaš sve puteve...

Neko bi zvezde skinuo

Nikola Čuturilo

(Sva ta ravnica - Ogi Radivojević)

Ako ove noći odem ja

tragom nekih starih nemira,

negde da se smirim,

u sebe da zavirim,

od sveta da se sakrijem...

Ako noćas krene sve po zlu,

ako nadjes praznu postelju,

ti ćeš da razumeš,

samo ti to umeš,

kao toliko puta pre.

Tvoje srce znaće da nadje staze kraće

do mene znaš sve puteve.

Neko bi zvezde skinuo

i nebo bi dodirnuo

da pored sebe ima to što imam ja,

nekom bi zora svanula.

Čime te jos zaslužujem?

Ja samo s' tugom drugujem.

I dok za stare rane tražim istinu,

ti ne daš da me uzme zlo.

Neko bi zvezde skinuo...

Ko me laže, ko mi pravo govori?

Ko me čuva, ko bi da me obori?

Proklet salaš i sa njim ravnica sva,

ako sa tobom nisam ja...

Ako ove noći odem ja

tragom nekoh starih nemira

ti ćeš da razumeš,

samo ti to umeš,

kao toliko puta pre.

Tvoje srce znaće da nadje staze kraće

do mene znaš sve puteve...

Zapisano u sredu

Mika Antić

U sredu smo se prvi put sreli,

a do tada se nismo ni znali.

U petak smo se zavoleli.

U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem

dok lutam po korzou sam:

ne, nije ona lepša, ni draža

od drugih devojčica koje znam.

A kad je sretnem - oči krijem.

Zviždućem. Gledam u nešto drugo.

I mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al osvrćem se dugo... dugo..

Zapisano u sredu

Mika Antić

U sredu smo se prvi put sreli,

a do tada se nismo ni znali.

U petak smo se zavoleli.

U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem

dok lutam po korzou sam:

ne, nije ona lepša, ni draža

od drugih devojčica koje znam.

A kad je sretnem - oči krijem.

Zviždućem. Gledam u nešto drugo.

I mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al osvrćem se dugo... dugo..

Pesma za nas dvoje

Mika Antić

Znam,

mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,

mada se trazimo podjednako

zbog srece njene

i srece moje.

Pijana kisa siba i mlati,

vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.

Koga da pitam,gladan i mokar,

zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?

Trebao korak?

Mozda je sasvim do mene dosla.

Al’ ja,

u krcmu svratio gorak,

a ona

ne znajuci-prosla.

Ne znam.

Ceo svet smo obisli

u zudnji ludoj

podjednakoj,

a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.

Čežnja

Johan Volfgang fon Gete

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

Ja se setan sećam dana

kad sam bio sasvim tvoj,

i rad prvih pupoljaka

zorom hito u vrt svoj,

I pred tvoje noge baco

puno cveća, čitav žbun,

a pred tvojim ljupkim licem

osećo se nade pun.

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

Mika Antić

"I ne znaš koliko kao ti.. takvih, večeras....

ponovo ...nikog nemaju..

I ne znaš koliko kao ti, istih, za susret sa tobom, baš sad se spremaju..

I ne znaš ko su to, kao ti, divni i što su jastuke suzama vlažili..

A lepo ste se mogli sresti..

...samo da ste se malo potražili... "

Što te nema....

Aleksa Šantić

Kad na mlado poljsko cv"jeće

Biser niže ponoć nijema,

Kroz grudi mi želja l"jeće:

"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade

I duša se miru sprema,

Kroz srce se glasak krade:

"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi

U trepetu od alema,

I tad duša pjesmu budi:

"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće

I kad tuga uzdah sprema,

Moja ljubav pjesmu kreće:

"Što te nema, što te nema"...

„Miševi tuđe živote žive“

Nedeljko Popadić

Miševi često zbore o lavu.
Miševi tuđe živote žive.
Al‘ su bez daha od svoga straha.
Lava ne vole. Al‘ mu se dive.

I miš nikada neće da prizna
kako se lavu iskreno divi.
Miš sanja često slavu i presto.
Al‘ gricka, šuška i tako živi.

Pričaju kako poznaju lava
i da su jači, bezbrižno leže…
Al‘ čim se lavlja pojavi glava
nastane tajac pa se razbeže.

Spori, a misle kako su brzi,
u svojoj zlobi miševi trunu…
Neko je rođen samo da mrzi.
A neko rođen da nosi krunu.

Duško Trifunović

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao

i što nisam više, i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao

biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam

leteo sam iznad vaše mere stroge

grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam

svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće

grešio i za vas, koji niste smeli,

pa sad deo moga greha niko neće

a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Monahinja Stefana

Ti si tu.
Ti si uvek tu.
Samo ja bezglavo lutam,
odlazeći i dolazeći Ti.

(sjevernoamerički starosjedioci)

Predivna molitva poglavice Žuta Ševa iz plemena Lakota

"O, Veliki Duše

Čiji glas slušam u vjetru,

I čiji dah daje život cijelom svijetu,

Čuj me!

Malen sam i slab.

Trebam Tvoju snagu i mudrost.

Dopusti da kročim u Ljepoti, omogući mojim očima

Da uvijek gledaju crvenoljubičasti zalazak Sunca.

Neka moje ruke poštuju stvari koje si napravio,

Moje uši neka jasno čuju Tvoj glas.

Učini me mudrim tako da bih razumio

Stvari koje me želiš poučiti.

Dopusti da naučim lekcije koje si skrio

U svakom listu i stijeni.

Stremim da budem snažan, ne da bih bio veći od mog brata,

Nego da pobjedim svog najvećeg neprijatelja,

Sebe.

Učini da sam uvijek spreman doći k Tebi

Čistih ruku i izravna pogleda,

Pa kad život izblijedi, kao što blijedi zalazak Sunca,

Da moj duh dodje k tebi bez srama."

Duša

Aleksa Šantić

Ja vidim kad na te, topla i bijela,
Kroz tvoj pendžer mala mjesečina pada…
I šum svaki čujem tvoga odijela,
Na dušeke meke kada kloneš mlada.

Kao sjenka tvoja svake te minute
Moja duša prati i uza te dršće.
I ljubice svoje, čežnjama osute,
Prosipa na tvoju stazu i raskršće.

U baštama tvojim ono rosa nije –
To su suze sreće što ih ona lije,
Pri sjaju zvijezda u tihu pokoju.

U kandilu tvome kada žižak cepti,
Znaj, to duša moja prislužena trepti,
I prosipa na te zlatnu svjetlost svoju.

Svakoga koga ti oči vide,

svakoga koga ti uši čuju,

svakoga koga ti misao takne,

Ja sam ti dao.

Dao sam ti ga s molbom da mu budeš majka.

Ne ljuti se ako je ljutit,

ne nagli se ako je nagao.

I daj mu svoju ljubav tako,

da pomisli kako ju je on tebi dao.

Enes Kišević

Znaš li što ću ja postati

kada odrastem,

za tvoju ljepotu, svijete?

Ja kada odrastem

jako veliki,

ja ću postati dijete.

Najljepše je kad odrasteš,

a ostaneš dječji stvor,

pa svi misle da si velik

zato što si profesor.

Što si doktor od imena,

stručnjak za rakete -

a ne znaju da si velik

zato što si dijete.

Možeš biti pilot, rudar...

slavni pisac knjiga -

djetetu je svaki pos'o

lagan kao igra.

Ma nosio ja u glavi

i sve fakultete,

kad odrastem jako velik,

ja ću ostat' dijete.

Poštujem mjesto u tebi

gdje čitav svemir prebiva,

Poštujem mjesto u tebi

u kojem je Ljubav, Istina i Mir

Kada si u tom mjestu u tebi

i ja u tom mjestu u sebi

mi smo Jedno.

Naša tajna

Desanka Maksimović

O tebi neću govoriti ljudima.

Neću im reći da li si mi samo

poznanik bio, ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je

u našim snovima i žudima

dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,

žeđi, umora, ni da li je ikada

ma koje od nas drugo volelo;

niti srce naše

da li nas je radi nas

ili radi drugih

kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad

oči naše često spajao

u sazvežđe žedno;

ni da li sam ja ili si ti bio rad

da tako bude –

ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život

ili od smrti strah

spajao naše ruke;

ni da li zvuke

smeha voleli smo više

od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,

šta je moglo, ni da li je moglo nešto,

da uplete i sjedini

duše naše kroz čitav vek;

ni da li je otrov ili lek

ovo što je došlo

onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se

zbog tebe pesma događa

u meni večito:

da li opija toplo

kao šume naše s proleća;

ili tiha i tužna

ćuti u meni rečito.

O, nikome neću reči

da li se radosna ili boleća

pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane

odemo ona i ja

tamo gde istom svetlošću sja

i zora i noć i dan;

tako gde su podjednako tople

i sreća i bol živa;

tamo gde je od istog večnog tkiva

i čovek i njegov san.

Nebeske tkanine

William Butler Yeats

Da imam nebeske tkanine vezene,

Zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,

Tkanine plave i zagasite i tamne

Od noći i svetla i polutame,

Ja bih ih raširio pred tvoja stopala:

Ali siromašan sam, imam tek snove;

Raširio sam snove pred tvoja stopala;

Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima..

Čovek

Desanka Maksimović

,,Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lešnik,
a umrla je od tuge
već u treću zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.
I sećam se nekog starog
tužnookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od žalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje primalo
milovanja, udarce i kosti.
Samo sam ja preživela
smrt voljenog bića,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
preživela niz izdaja, i kleveta,
i rastanaka,
i opet mi se hoće
sunca i sveta."

Niko osim tebe

Čarls Bukovski

Niko te ne može spasiti osim

tebe.

Naći ćeš se ponovo i ponovo

u gotovo nemogućim

situacijama.

Oni će pokušati ponovo i ponovo

pod izgovorima, pod maskama

i silom

Niko te ne može spasiti osim

tebe..

i biće dovoljno lako da ne uspiješ

tako lako

ali nemoj, nemoj, nemoj.

Samo ih posmatraj.

Slušaj ih.

Zar želiš to da budeš?

Bezličan, bezdušan, bezosjećajan

stvor?

Zar hoćeš da doživiš

smrt prije smrti?

da te natjeraju da podlegneš, odustaneš

i tiho umreš

iznutra.

Niko te ne može spasiti osim tebe,

ti si biće vrijedno spasa.

To je rat koji nije lako dobiti

ali ako je išta vrijedno pobjede onda je

to ovo.

Razmisli o tome.

Razmisli o spasavanju sebe.

Tvog duhovnog sebe.

Tvog hrabrog sebe.

Tvog pjevajućeg magičnog sebe i

tvog prelijepog sebe.

Spasi ga.

Ne priključuj se mrtvima u duši.

Održavaj sebe

humorom i skladom

i na kraju

ako je neophodno

uloži i cijelog sebe u tu borbu,

bez obzira na izglede,

bez obzira na

cijenu.

Samo ti možeš da spasiš sebe.

Učini to! Učini!

I tada ćeš tačno znati

o čemu govorim.

Nedostaje mi naša ljubav

Đorđe Balašević

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži

kao stari posustali ratnik

Kom svaki put od riznice neba

jedva zapadne mesečev zlatnik...

Pod oklopom drhti košuta plaha

večno gonjena tamnim obrisima straha

Koja strepi i od mirnih obronaka sna..

Nedostaje mi naša ljubav, mila...

Bez nje se život kruni uzalud...

Nedostaješ mi ti, kakva si bila...

Nedostajem mi ja... Onako lud...

Ja znam da vreme ne voli heroje...

I da je svaki hram ukaljalo...

Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe,

staze bivaju tešnje i tešnje...

I skrijem se u zaklon tvog uha

kao minđuša od duple trešnje...

Al uspevam da jos jednom odolim

da prošapućem da te noćas ruski volim...

Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila...

A bez nje ovaj kurjak menja ćud...

Nedostaješ mi ti, kakva si bila...

Nedostajem mi ja... Onako lud...

Ja znam da vreme svemu menja boje...

I da je silan sjaj pomračilo...

Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir

spustiš osmeh ko čarobni cekin...

I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali

ja sam samo tvoj lični Harlekin...

Ponekad još... Suza razmaže tintu...

I ko domina padne zid u lavirintu...

Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila...

Bez nje uz moje vene puže stud...

Nedostaješ mi ti, kakva si bila...

Nedostajem mi ja... Onako lud...

Ja znam da vreme uvek uzme svoje...

I ne znam što bi nas poštedelo?

Al meni, eto, ništa sem nas dvoje

nije vredelo...

Poetski kutak

Pjesma urezana na nadgrobnoj ploči Nenada Radulovića - Neše iz "Poslednje igre leptira"

Ako

Blago tebi

Do viđenja

Zbog svega što smo najlepše hteli

Svuda sam te tražila

Duet

Protopoema

Cio dan vrludaš

Kada kreneš

Neko bi zvezde skinuo

Neko bi zvezde skinuo

Zapisano u sredu

Zapisano u sredu

Pesma za nas dvoje

Čežnja

Što te nema....

„Miševi tuđe živote žive“

Duško Trifunović

(sjevernoamerički starosjedioci)

Duša

Enes Kišević

Naša tajna

Nebeske tkanine

Čovek

Niko osim tebe

Nedostaje mi naša ljubav

Puškin

Zdravko Čolić

Naša priča

Kontakt

© 2019 Izrada web sajta Websites Workshop